Luku volim skoro kao svoju djecu. Po tome kako umije da me iznervira (samo mi tako sopstvena djeca podignu pritisak), znam i osjećam da je upravo tako.
Porastao je s nama, a i mi s njim.
Lijep, srčan. Neobično plemenit. Darežljiv i požrtvovan. Veliki altruista. Kratkog fitilja. Strasnog vjerskog i nacionalnog opredjeljenja. Slamatelj ženskih srca. Ali i svog. Za njega je život drama i avantura na dnevnom nivou. Kad se zaljubi, nestane iz naših života, ali kad se odljubi, nagrabuse njegovi najbliži, a i mi iz “drugog kruga”. Voli da svi učestvujemo i budemo svjedoci njegovog ljubavnog bola. Onomad je privremeno patio i u našoj kući, naravno uvijek u vidokrugu. I ušli su gosti. Nije se pozdravio s njima, kratko saopštivši da pati i da nije u stanju da komunicira.
Komedija.
Završio je građevinu. Jedno vrijeme radio u Podgorici, a onda odlučio da ode u Ameriku. Raznosio je namještaj u Njujorku, dobio zeleni karton i počeo da radi u Majamiju u struci. Svi smo odahnuli, računajući da je nastupilo njegovo životno zatišje. Lijepo se snašao, omiljen je.
Povremo pošalje poruku: “Nidžo boli me grlo. Kad će mi ovo proć’?” “Brzo” odgovorim. Obavezno poslije toga dobijem po koji elektronski poljubac i izlive ljubavi. I onda ga nema do sledeće prilike.
Danas je nastupila nova drama: Zvao je roditelje i mene. Da sada ima temperaturu. Da je često bolestan u zadnje vrijeme. Malaksao i iscrpljen. Da nema apetita. Da ne može kod ljekara opšte prakse jer još nije završena logistika i papirologija oko zdravstvenog osiguranja. Uzbunio je i roditelje i mene iako sam mu sto puta rekla da samo mene zove kad je bolestan, da se oni ne brinu zbog sitnica. Mi smo svi s ove strane okeana prisebni, ali jedino nam je logično rješenje da se pođe kod ljekara. Direktni kontakt se u američkom (i svakom drugom, organizovanom) društvu može ostvariti samo u Hitnoj službi.
Elem. Luka se tamo obreo, mi u Podgrici čekamo ishod. Jako dugo je u čekaonici (Razumljivo. Jer u Hitnoj se pacijenti zbrinjavaju po hitnosti, ne po vremenu dolaska). Ja odavde pravim planove kako da moj udaljeni pacijent tamo ostvari ono što sam ja zamislila. Govorim mu da kaže da mu je tetka ljekar i šaljem na engleskom set nalaza koje treba uraditi, po prekookeanskoj procjeni, na neviđeno.
Kad god se nešto desi van mog dometa i domašaja, ja uključujem svoje balkansko-podgoričke mehanizme preživljavanja: koga tamo imamo i kako bismo to mogli obaviti prečicom i sa što manje muke.
Luki sam, u konkretnom slučaju, rekla da kaže da mu je tetka bila i “izabrani ljekar” i sada je u toku pa… Da li bi mogli da urade predložene nalaze. (Sama imam vrlo lošu toleranciju kada mi pacijent priredi ovakvu situaciju, ne zato što sam sujetna. Nego zato što najbolje ja znam kako i šta treba s djetetom koje trenutno liječim. Ostalo je bespotrebna komplikacija.)
Vraćamo se na Luku. On čeka, pa protestvuje. Ljubazno mu se obraća sestra. Kad je vidjela moju telefonsku poruku (mora da joj “nije bilo dobro” ali oni tada samo pojačaju stepen ljubaznosti, ne empatije), objasnila mu je da oni to ne rade u toj maloj zdravstvenoj jedinici.
Uradili su mu bris grla. Zbrinuli postojeće stanje poslije par sati čekanja i objasnili da šire pretrage mogu da se obave kod ljekara opšte prakse. Kako da Luka dođe do dotičnoga-oni pojma nemaju…
Učinjene zdravstvene usluge su koštale 300 eura…
Pokušavam da zamislim kako bi u datoj situaciji prošao naš lokalni doktor. Da li bi bio samo fizički napadnut, ili bi o njemu brujule sve mreže…ili i jedno i drugo…
Naravno da moj balkansko-podgorički mozak ne miruje i alarmiram brataničnu Bojanu, usred njenog radnog dana, koji je drugačiji od našeg. Ona predlaže da naš bolesnik doleti za vikend kod njih, u Vašington, da ga ponjeguju i izliječi njen muž Pavle, inače ljekar u elitnoj američkoj bolnici. (kad je rješenje balkansko, onda je do srži balkansko). Zahvalih joj se i zamolih da ga nazove i pomogne mu da tamo dođe do izabranog i nastavi ispitivanja.
U međuvremenu nazvah mog Andriju i poraspitah se za Lukine zdravstvene prilike. Oni se redovno čuju, pa da vidim da li je imao neke tegobe ranije. I zašto drami.
“Nije majko, ali razumi ga. Nismo išli nikad ni u kakvu drugu zdravstvenu ustanovu osim u Doktoricu Micu, pa nam je teško da se organizujemo.”
Obojica imaju po nepunih 30 godina.
Tragikomedija.
Boki, hvala ti što postojiš u Americi. Lijepo bi bilo da te kloniramo drugdje po svijetu, za “hitne” intervencije.
Dr Nina Mandić, pedijatar
Pedijatrijski centar “Doktorica Mica”, Podgorica
Najnoviji komentari